Zaštita orla belorepana

Orla belorepana kao retku vrstu ugrožavaju mnogi faktori, pre svega oni koji potiču od čoveka: korišćenje izuzetno otrovnih zabranjenih pesticida kao i krivolov.

 

Kako Goran Sekulić iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije kaže:

„Orao belorepan je ustvari jedna od najkrupnijih grabljivica kod nas, pravi orao čiji raspon krila  je preko dva metra i kao i sve krupne grabljivice pre svega orlovi i lešinari on je dosta ugrožen.“

„Orao belorepan zahvaljujući svom načinu života je ptica koja je najpogođenija zloupotrebom pesticida, odnosno od 2009. do današnjeg dana pronađeno je samo u Vojvodini 39 leševa ove strogo zaštićene vrste ptica.“- Navodi Marko Tucakov iz pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode.

Svetski fond za prirodu uz podršku Pokrajinskog  sekretarijata za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine, a u saradnji s Pokrajinskim zavodom za zaštitu prirode, Zavodom za zaštitu prirode Srbije, Društvom za zaštitu i proučavanje ptica Srbije i JP „Vojvodinašume”  pokrenuo je kampanju za odgovorno korišćenje pesticida u prirodi pod nazivom „Čujte i ne trujte! Orao pao”. 

"Radimo na području specijalnog rezervata Gornje podunavlje jako dugo već jedno pet godina na uspostavljanju prekograničnog rezervata biosfere Mura-Drava-Dunav. I radeći na zaštiti ovog područja koje zovemo evropski Amazon mi smo došli do podatka radeći monitoring vrsta da je veliko trovanje orla Belorepana i da je samo prošle godine nađeno 11 uginulih ptica. Od tih 11 uginulih ptica 8 ptica su otrovane karbo furanom koji potiče iz pesticida koji je zabranjen prošle godine.“- Navodi Duška Dimović Svetskog fonda za prirodu.

Orintolog Ištvan Ham navodi svoje viđenje stvari:

„Prošle godine najveće trovanje bilo je kod sela Svilojevo zato što ovde postoji jedan veliki ribnjak, u blizini je specijalni rezervat prirode gornje Podunavlje gde se gnezdi petnaestak parova belorepana i svi oni izlaze na taj ribnjak povremeno za hranu.“

„To je samo po sebi bilo činjenica koja je alarmirala veliki broj državnih organa koji su u lancu nadležnosti zaduženi da reaguju. Zbog toga smo i kao Pokrajinski zavod započeli kampanju Čujte i ne trujte, orao pao. Tim povodom smo i ovde na edukaciji kako bi smo razgovarali sa svim institucijama koje su zaista nadležne da reaguju da bi smo jednom konačno imali pravosnažnu presudu protiv onih koji su ovakve stvari radili. A razlog je o pošasti neodgovorne upotrebe pesticida, u situaciji kada su pesticidi lako dostupni, a koriste se i oni koji su zakonom zabranjeni.

Ovde se radi o Karbofuranu koji je zabranjen, ali je na tržištu ostala velika količina“.-Navodi Marko Tucakov.

Karbofuran je visoko toksični pesticid, koji je korišćen za predsetveno tretiranje semena u zaštiti od štetnih insekata. Iako je zabranjen 2014. osnovano se sumnja da ga i dalje koriste nesavesni poljoprivrednici. Izaziva paralizu mišića, blokira nerve i dovodi do gušenja.

Karakteristika orla belorepana je da često prelazi velike razdaljine od gnezda:

Problem je i u tome što poljoprivrednici ne znaju dovoljno o upotrebi pesticida, kao i u činjenici da u Srbiji ne postoji sistemsko resenje za sakupljanje, deponovanje, adekvatno uništenje ili reciklažu  prazne ambalaze od pesticida, koja spada u opasan ambalažni otpad. To ipak ne znači da ne treba raditi na podizanju ekološke svesti poljoprivrednih proizvođača.

Orao belorepan je ugrožen i zato što je njegovo razmnožavanje i polno sazrevanje veoma sporo.

Rešenje za bezbednu ishranu orla belorepana pronađeno je u selu Svilojevo  u saradnji i sa meštaninom koji je ustupio svoje zemljište kao hranilište belorepana i  ostalih ptica.

U specijalnom rezervatu prirode Gornje Podunavlje orao belorepan, kao jedan od glavnih simbola ovog zaštićenog područja, ima dva hranilišta. JP Vojvodina šume, kao upravljač područja, uz pomoć svetskog fonda za prirodu napravilo je prvo hranilište. Svi uključeni u zaštitu orla belorepana se nadaju da će njihov veliki trud uroditi plodom, i da će orao belorepan izbegnuti istrebljenje.

Tekst je nastao uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Rekultivacija pepelišta termoelektrane Kostolac

Preduzeće rekultivacija ozelenjavanje, ili skraćeno RIO iz Kostolca osnovala je Elektroprivreda Srbije kako bi se ta kompanija bavila oporavkom takozvanih pepelišta koja su nusproizvod rada termoelektrane. Pre izvesnog vremena kompanija je prešla u ruke države i od uslužnog preduzeća postala veliki poljoprivredni proizvođač povrća, balkonskog i baštenskog cveća, i to na pepelištima. A na 25 ari gaje se kod nas retke ruže za rezani cvet. I to bi bila još jedna lepa ali ne naročito posebna priča o uspehu u domaćem agraru da nije jedne činjenice. Naime, RIO ima veliku prednost u odnosu na konkurenciju jer za grejanje plastenika koristi otpadnu toplu vodu iz Kostolačke termoelektrane koja bi inače oticala u Dunav.

 

U Riu kažu da im to pruža mogućnost da proizvedu i jeftinije i kvalitetnije povrće:

„U svakom planiranju proizvodnje ta stavka ukupne količine energije koja se potroši je svakako pored cene rada najbitnija. Važno je smanjivanje tih troškova energije na razumnu meru.“

U Riu se naročito ponose svojom proizvodnjom ruža:

„Objekat u kojem se trenutno nalazimo, objekat ružićnjaka u kojem imamo oko 12 i po hiljada sadnica ruža. Isključivo se bavimo gajenjem ruža za rezani cvet. Evo, sad očekujemo veliku produkciju ruža, nekih 20.000 ruža u drugoj polovini meseca. Ciklusi gajenja ruža za rezani cvet se odvijaju u tri cikljusa godišnje. Imamo jedan u proleće, krajem maja, jedan leti krajem avgusta i jedan jesenji nakog koga ruže ulaze u zimsko mirovanje.  U pitanju su hibridi, sadnice su nabavljane iz Italije. Imamo 11 vrsta ruža različitih varijetiteta koje su i različitih boja.“

Što se tiče tržišta za rezani cvet, u ovom Kostolačkom preduzeću kažu da nemaju nikakvih problema sa plasmanom. Osim rekultivacijom pepelom uništenih zemljišta ovo Kostolačko preduzeće radi projektovanjei održavanje parkova i drugih zelenih površina, te su za potrebe tog segmenta svog poslovanja započeli i veliku proizvodnju sezonskog cveća.

„Imamo sad već ozbiljnu proizvodnju sezonskog cveća sa nekih 50 do 60 hiljada jedinica cveća. Uglavnom je to cveće koje se radi za unapred ugovorene potrebe.“

 

„Ovo je plastenik sezonskog cveća površine 600 kvadrata. Proizvodimo rasad iz semena, posle gotove biljke u saksijama šaljemo na tržište. Imamo savremene metode za zalivanje, rashlađivanje i zagrevanje koje nam olakšavaju rada. Imamo oko 20tak vrsti cveća, 150.000 saksija.“

Najnoviji segment proizvodnje u RIU je povrtarstvo. Za njihovim rasadom povrća na nedavno održanom sajmu horikulture u Beogradu vladala je prava jagma, a ovih dana rasađivao se paradajz.

 

„Ovo je samoodrživi plastenik dužine 150 metara, tačnije 147 širine 24 metra što znači da njegova površina 34 ara.  Samoodrživ je u smislu da ima pokretan krov, na zadatu temperaturu se otvara i zatvara čime reguliše temperaturu u plasteniku.  Imamo orošivače, navodnjavanje se vrši sistemom kap po kap. Ovo je trenutno druga kultura jer je mladi pogon. Prvo je bila salata, i to 30.000 sadnica, a sada ima 9.000 strukova paradajza“

Pored ovog što je u funkciji i donosi prihode u Riu planiraju podizanje više hektara jabućnjaka na pepelištima, ova agrarna priča mogla bi da bude obrazac za uspešan spoj ekologije, poljoprivrede i energetske efikasnosti. Nažalost, mnogi pokušaji potencijalnih investitora koji su želeli da započnu poljoprivrednu proizvodnju pored Obrenovačkih termoelektrana na primer završili su se neslavno. Zato što su naši proizvođači struje otpadnu toplu vodu želeli skupo da naplate.

Tekst je nastao uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

 

Energetski efikasna sušara za paprike

Proizvodnja voća i povrća na malim površinama može da donese zaradu, ali ipak profit je u tegli.  To su razumeli i Egerići. U maloj radionici mnogo je pronalazaka. Roto gril je jedna od inovacija u tehnlogiji hrane koja učesvuje na takmičenju za najbolju inovaciju u Srbiji. Tržišna cena mašine iznosi 3.000 evra, a uz proizvodnju paprike može da pokrene i zapošljavanje.

Po gruboj računici Egerića i milion ljudi koji bi se angažovali u proizvodnji sadnog materijala, preko opreme za plastenike, ambalaže, trgovine, transporta do istraživačkog rada. Posle opsežnog istraživačkog rada Ljuba je zaključio da je u Srbiji najviše poljoprivrednih proizvođača sa do 5 hektara zemljišta što je idealno za proizvodnju povrća.

Paprika se u Srbiji uzgaja na oko 250.000 hiljada, a imamo potencijal da uzgajamo na gotovo 2 miliona hektara što bi značilo 300.000 tona paprike godišnje. Zašto je ne bismo brzo i efikasno pekli i izvozili kao ajvar? Pre tri godine ova mašina je započela svoj rad i još uvek peče paprike:

„To je prvi prototip koji smo napravili, na njemu ispitali sve dobre i loše strane i stvorili nov tip koji je danas spreman za serijsku proizvodnju, za tržište. Prva mašina je napravljena da radi na drva, međutim to ima veoma loše osobine jer se mora seći šuma i ugrožavaju se šumski resursi. Nove sušilice rade na struju. U zavisnosti od veličine paprike uglavnomod 18 do 20 kilograma paprike stane u mašinu, to je projektovani kapacitet“

 

Bojan Egerić: Svako svoj posao najbitniji je timski rad, tata je konstruktor, brat to nacrta, ja što se tiče dalje proizvodnje, bravarskog i mašinskog dela, farbanja i.t.d.  Nadam se da će biti dovoljno posla zbog mašine pa da ćemo moći da zaposlimo još nekog pored nas trojice“.

Ovo je novi model koji će između pečenja i ubacivanja nove ture paprike u bubanj skratiti na dva minuta. Premijera se očekuje na novosadskom sajmu. Da bi se posao odradio treba ponovo da proradi drugarstvo jer to je jedini način da se svi kooperanti ujedine oko jedne organizacije koja će da vrši distribuciju, a samim tim i snabdevanjem osnovnih potreba za ratare koji su proizvođači“

 

 

Prva mašina je odradila sezonu u Banatskom Brestovcu. Slavko Veličković se pre tri godine sa svojom porodicom preselio ovde iz Zemuna jer želi da pravi zdravu hranu, a smatra da se najbolja paprika uzgaja u ovom selu kod Pančeva. Za početak je iz Kraljevad oneo automatsku mašinu za pečenje paprike. Prošle godine zahvaljujući ovoj mašini ispekao je oko 10 tona paprike za ajvar, a da se kako kaže nije ni umorio.

„Veoma je laka za rad, veoma je laka za manipulaciju. Energent je struja koja može veoma  dobro da se kontroliše. Sve je uređeno računarom, tako da nema gubitaka struje, nema gubitaka tolote, a efekti rada su veoma kvalitetni“.

Paprika se peče na 280 stepeni u rotirajućem bunju koji je napravljen od prohromske žice. Za 15 minuta može da ispeče isto toliko paprike.

„Sav rad i manipulacija sa mašinom ide na sledeći način. Ubaciti papriku u ovaj doboš koji se može okretati i pojednoj i po drugoj osi. Ubaciti doboš u mašinu, zatvoriti vrata i pritisnuti automatski start ciklusa. I tog trenutka 15 minuta se paprika peče, a vi ste slobodni. Ostali delovi se sastoje od rotora kojeg smo već videli, koji vrši okretanje grejača iznad paprike koje su pokložene dole, koje možemo kontrolisati, i to momenat okretanja, dužinu stajanja paprike iznad grejača. Možemo sami praviti program pečenja paprike prema veličini, prema sorti, prema udelu vlage. Postići optimalni rezultat. Ustvari to zavisi od toga ko se time bavi“

Slavko ove godine ima želju da napravi ajvar sa vrganjima, ali svoje proizvodeneće da prodaje u supermarketima jer kako kaže njegovi proizvodi ne zaslužuju da stoje u supermarketima već želi da odmah završe u rukama potrošača.

 

 Tekst je nastao uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

 

 

Modifikacijom do manje potrošnje energije na traktoru

Razumna proizvodnja i potrošnja energije je neprekidna jer je energija sposobnst vršenja rada. U svim svojim delatnostima mi moramo znati-energija je život, borba za život je borba za energiju. U svojim aktivnostima kojim se bavimo najveći uspeh je kako sa manje troška proizvoditi i trošiti energiju.

 

 

 

Na primer ako je novi sklop za prenos snage motora za pogon traktora moguće smanjtii potrošnju energije, onda to spada u pronalazak. Koliko je moguća primena pronalaska novog prenosa snage motora na pogonske točkove traktora.

Diplomirani inženjer Ostoja Rajić kaže: da je
„Cilj je bio da se smanji potrošnja energije, da se poveća obrtni moment motora radi veće efikasnosti. Po principu kraka sile izbegao sam uzimanje obrtnog momenta sa glavnog vretena i preneo sam na periferiju točka, time sam dobio veći krak sile i sa manje obimne sile, i na taj način treba duplo manja snaga motora pri čemu je duplo manja potrošnja goriva. Efekat je ostao isti, ili ako koristimo postojeći motor efekat je dvostruko veći. Istovremen i pokreće traktor i menja brzine jednim potezom, znači nema dve odvojene funkcije, jednim potezom se obavljaju dve funkcije na traktoru. To je ovde suština.“

Pojedine nejasnoće su namerno umetnute u ovu priču jer pronalazač ne otkriva suštinu pronalaska zbog zloupotreba koje prate pronalaske.

 

 

 

Tekst je nastao uz podršku Ministarstva kulture i informisanja.

 

 

Ekološko odlaganje ambalaže pesticida

Stiže sa njive, i u osmoj deceniji za Mladena iz sela Komareva predaha nema. Priprema još tri hektara za setvu kukuruza. Toliko je već posejao i isprskao protiv korova. Obrađuje 17 hektara zemlje, a u štali ima tri krave. Saveti su stručnjaka kako kaže uvek dobrodošli. Kao i akcija pravilnog odlaganja ambalaže od pesticida. Umesto u kante za komunalni otpad prazne boce i džakovi ićiće u ove kese. Kako Mladen kaže:

„Ovo je odličan način, tako i treba da radi. Ovako bi trebalu da odlažu pesticide i oni koju imaju velike brojeve plastenika“.

 

Zbrinimo ambalažu, zaštitimo okolinu, krenuo je kao pilot projekat, a postaje praksa. U naredna četiri meseca poljoprviredni stručnjaci i predstavnici kompanije Pol Verner Veber obićiće 150 gazdinstava. Predstavnik lompanija PWW Radoslav Stojilković izražava optimizam:

„Očekujemo otprilike nekih 60.000 boca ove godine da sakupimo i da pomognemo da zaštitimo životnu sredinu“.

Edukacija je ključna, osim pitanja kada i koja zaštitna sredstva treba da koriste poljoprivrednici trebaju da znaju sve i o bezbednom odlaganju ambalaže:

“Utičemo na njih da tu ambalažu koju iskoriste ne bacaju, ne pale, već da to neškodljivo uklananju na način kako je propisano. Sa čišćenjem se ne prestaje, u protekle dve i po godine na teritoriji Leskovca uklonjeno je 130 divljih deponja. Odnosno 3 i po hiljade tona otpada".- Navodi Dr Bratislav Pešić Direktor Poljoprvredne savetodavne i stručne službe Leskovac.

 

 

Bobana Stošić načelnica uprave za zaštitu životne sredine ističe koje su lokacije bile zagađene ambalažnim otpadom pesticida:

„Bila je i značajna količina otpada od pesticida. Odnosno ambalaže pesticida. Taj otpad smo nalazili na nekim vrlo kritičnim mestima koje predstavljaju veliki rizik po životnu okolinu. To su pre svega bile obradive površine, onda površine pored plastenika i pored reka.“

 

Sakupljena ambalaža od pesticida krajem maja treba da se prebaci u Šabac na recikliranje, ovaj projekat bi trebao da zaživi na području celog jablaničkog okruga.

Tekst je nastao uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

 

Inovativna sušara za voće i povrće

Na prošlogodišnjem konkursu za najbolju tehničku inovaciju učestvovao je i mladi tim naučnika, konstruktora sušare za voće i povrće koja je od ideje do realizacije vodila činjenica da tržištu hrane u Srbiji nedostaje prerada.  Ono što pre svega odvaja ovu mašinu od drugih je energetska efikasnost.

 

Miloš Veselinović iz kompanije Drayer Beograd u pogledu ušteda kaže da:

„Ono što mi računamo je ušteda po kilogramu osušenog proizvoda, to je jedino merodavno. Za jedan kilogram jabuke da se radi samo na električnu energiju potroši se negde oko 30 dinara. Da se radi ovako na ovaj alternativni način ta cena u zavisnosti od količine varira od 8 do 13 dinara po kilogramu.
Svaka mašina dolazi sa dva solarna panela i hibridnim bojlerom od 300 litara na koji se priključuju solarni paneli. On može da primi još jedan izvor toplotne energije, da li je to čvrsto gorivo, biomasa, bilo koji obnovljivi izvor energije, koštice, otpaci iz industrije, od koštunjavog voća, šljive, kasnije i.t.d. Nema otpada koji mora da se odlaže i da se plaća njegovo odnošenje“.

Mašina radi po zadatom programu, nema iznenađenja. Uz isporučenu robu obavezno ide i dijagram koji po komandi pametna mašina šalje na štampanje. Zna se odakle je stigla svaka jabuka, borovnica, paprika, paradajz ili tikva ovako osušena:

 „Zato što radimo na temperaturama ispod 45 stepeni zadržavamo sva nutritivna svojstva u proizvodu kao i miris i ukus voća. 10 do 15% godišnje raste tražnja za suvim proizvodima, odnosno dehidriranim proizvodima. Konkretno, američko tržište od nas očekuje gljive i povrće. Evropa je više za voće, pogotovu koštunjavo i bobičasto voće. Tako da je tražnja na stranim tržištima velika, dok je na našem tržištu mala.“- Navodi Bane Babić iz firme Drayer Beograd koja i proizvodi sušaru.

Za sada je najviše sušara završilo na američkom tržištu, i to po ceni od 90.000 dolara. Za evropsko tržište mašina košta 55.000 dolara, za srpsko 45.000, ali uz subvencije države se može kupiti za 10.000 evra. Za sada je ova tehnološka inovacija prodata u sedam primeraka.

Tekst je nastao uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

 

 

Neiskorišćeni energetski potencijal biomase

Zašto sve naše poslove moramo meriti energetskim vrednostima? Zato što energija određuje vrednost i sam život. Ne možemo je podsticati niti davati povlastice, ali moramo razumno proizvoditi i trošiti. Najveće dobro u razumnoj potrošnji energije je naše znanje. Znano nam je da je energetski potencijal biomase u Srbiji 2,7 miliona tona odgovarajuće vrednosti nafte ili sadašnje proizvodnje uglja.

Energetska sezonska vrednost biljnih ostataka je ravna drvnoj masi koju posečemo u Srbiji za godinu. Za biljne ostatke kažemo da su materijali budućnosti ako ih razumno iskoristimo za svoje svrhe.

Prvo izvoziti peletirane biljne ostatke je neoprostiva greška. Bez biljnih ostataka i stajnjaka naše njive ostaće bez humusa i pusta.

Drugo, energetske vrednosti biljnih ostataka treba razumeti ovako: biljni ostaci strnih žita i kukurozovine imaju više hranljivih elemenata NPK nego čvrsti stajnjak. Treće, biljni ostaci mogu u zlim godinama sačuvati deo stoke od propasti. Megadžul nafte D2 plaćamo tri dinara, megadžul slame u dvorištu 10 para i megadžul agropeleta 80 para.

Korišćenje bilnih ostataka za proizvodnju toplotne energije treba izvoditi samo na zemljordaničkim gadzinstvima jer neće ugroziti zemljišta nedostatkom biomase. Održiva zemljoradnja je moguća, zamena za naftu je biodizel. Potrebno je 10% oranica za uzgoj uljane repice, soje i suncokreta za idvajanje ulja, sirovine za proizvodnju biodizela.

Tekst je nastao uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Toplane na životinjski otpad

Za sada sabirne stanice za uginule životinje postoje u Vršcu, i Kikindi dok Smederevo radi na opremanju jedne takve stanice. I ako zakon o veterini samo u slučajevima nužde dozvoljava zakopavanje leševa životinja ova praksa nije ni malo retka. U domaćinstvima koja su udaljena od fabrika i imaju svega nekoliko grla stoke, ali ne i dovoljno novca da plate odvoz i sanaciju kada do uginuća dođe. Ovo je i jedan od razloga zašto dolazi do zapušenja malih rečnih slivova koji nabujaju sa prvom većom kišom, a nezbrinute uginule životinje ozbiljan su izvor zaraze, posebno na višim temperaturama.

Generalni direktor Veterinaske ustanove „Proteinka“ Borislav Tomić kaže:

„Što se tiče samih poplava to je bila ekstremna situacija i jedno vreme za nama gde se ogromna količina uginulih i udaljenih životinja dopremila u Proteinku. I mi smo to u roku od 10 do 15 dana to preradili i iskoristili kao mesno koštano brašno. A što se tiče daljeg svakodnevnog procesa odnošenja uginuća na teritorijama lokalnih samouprava one su dužne da obezbede vozila na svojoj teritoriji, dužni su da obezbede sabirne centre, punktove gde bi se uginule životinje sakupljale od strane lokalne samouprave. Onda bi Proteinka sa lokalnim samoupravama trebala da pravi ugovore i da odnosi bezbrižno uništava uginuća i klanični konfiskat.“

„Meni je drago što ste se uverili na licu mesta da neprijatni mirisi ne postoje u toj meri kao što je javnosi prezentovano, a što se tiče same ugradnje filtera i za vazduh i za otpadne vode to smo uradili koliko je bilo u našoj finansijkoj mogućnosti. Mi znamo da mogu i bolji i savremeniji filteri, ali jednostavno nismo imali finansijske mogućnsti da to uradimo na višem nivou, ali zvanične analize otpadnih voda i vazduha od strane državnih institucija su pokazale da je sve to u granicama dozvoljenog u Proteinci i da nema opasnosti po životnu sredinu, i što je najvažnije po zdravlje ljudi.“

Veterinarska ustanova Proteinka dnevno preradi 50 do 60 tona uginulih životinja. Da bi održali proizvodnju poslednje dve godine uložili su 100.000 evra, 25 hiljada u filtere za vodu i vaduh. Proizvod je tehnička mast koja se koristi za grejanje u fabrici i koštano brašno koje se za sada lageruje i pravi trošak.

„Ovaj projekat rešava problem koštanog brašna. Projekat je napravljen pre izvesnog vremena da bi smo pokazali da imamo volje i znanja da mesno koštano brašno možemo na adekvatan način da upotrebimo a ne da ga bacamo kao do sada.“

„Od same kotlarnice u Proteinci gde bi se vršilo spaljivanje i preko magistralnog vrelovoda pored puta do same somborske toplane gde bi se spojilo sa toplanom, a toplana pošto je poveza sa gradom  putem mreže, ona bi distribuirala toplotnu energiju u same radijatore građana. Na taj način bi rešili uklanjanje koštanog mesnog brašna i omogućili energiju za samu proizvodnju i preradu u Proteinci i zagrevali jedan određeni deo grada gde bi da ne kažem, ljudi mogli besplatno da se greju sa mesnim koštanim brašnom iz Proteinke. A ujedno bi smanjili troškove lagerovanja, transporta, utovara, istovara  mesnog koštanog brašna koje nam izuzetno otežava proces proizvodnje“

Borislav Tomić je treća generacija stočara u Staparu. Obišli smo i njegvu porodičnu farmu.

„Veliki problem uginuća životinja, pogotovu na individualnim seoskim domaćinstvima gde ljudi imaju mali broj životinja. Kad dođe do pojedinačnog uginuća zaista je veliki problem za Proteinku da ta mala domaćinstva sa jednom kravom, jednom krmačom opsluži i da na vreme preuzme uginuća koja bi trebala u roku od 24 sata od uginuća da dođu do pogona Proteinke. Zaista je veliki problem jer mi to ne možemo fizički da postignemo, a u isto vreme je i to finansijski neisplativo da radimo.“

Tekst je nastao uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.